Blog
Radio202

Kako smo 202-ka i ja čuvali otadžbinu

426 Views0 Comments
Za ovu priču uobičajena novinarska praksa preciznog identifikovanja vremena i mesta radnje nije bitna. Dovoljno je reći da sam tek izašao iz gimnazije i u nekom bespuću bio primoran da naglo odrastem, To je onih godinu dana života kada nije dovoljno što svi moramo isto da izgledamo već i isto da mislimo, kada je pun kolorit detinjstva potisnut sivo-maslinastom verzijom realnosti.
Moram da priznam da nisam nešto bio fan radija ali u vojsci otkriješ razne mogućnosti ubijanja, naročito ubijanja vremena. Zahvaljujući malom tranzistoru kod koga me je uvek fasciniralo koliko drži baterija, počeo sam da slušam, a skoro istog momenta i da volim radio.
Šta sam slušao pre toga? Ploče, kasete, magnetofonske trake… Moj vokmen nije imao radio i nikad se nisam nešto osećao uskraćenim zbog toga. Vokmen mi je nedostajao u vojsci, ali jedan kolega po oružju je imao simpatičan mali tranzistor sa antenom na izvlačenje. Prelazio je iz ruke u ruku više od porno časopisa.
Sve je počelo kada sam antenu tog tranzistora gurnuo u cev puške sa idejom da možda pojačam signal… i gle čuda, uhvatio 202-ku laud and clear, i to baš u momentu kada je drugarica iz odeljenja iz srednje škole vodila program veličajući mlade bendove.
Zajedno smo izašli iz Prve beogradske gimnazije, svako na svoju stranu. Ona na FPN, smer Novinarstvo, a ja u šumu.
Svi su mrzeli stražu osim mene. Jedva sam čekao da još jednom dam smisao toj puščanoj cevi. Otkrio sam i druge emisije, nove bendove, analizirao odnos govornog i muzičkog sadržaja…
Danas mi se čini da sam produkt tog neprirodnog bluda čelika i aluminijuma, zajedno sa četiri akademske godine Radio produkcije na FDU, sedam voditeljskih godina na Studiju B i mnogo vode ispod medijskih mostova u višedecenijskoj karijeri novinara, voditelja i spikera, kako na radiju tako i na televiziji.
Shvatam da dok sam ja čuvao puste proplanke i napuštene objekte, 202-ka je sačuvala moju psihu, Psiha, psihica – duša. Vojska nije uspela da izbriše tu kariku koja me je čvrsto vezivala za ono što sam bio gradeći ono što tek treba da postanem.
Drugarica iz odeljenja i danas veliča mlade bendove na nekom profesionalno višem nivou, a ja se i dalje ložim na radio i rado se sećam 202-ke, mog ortaka iz vojske sa kojim sam delio stražu, a za koga sam kasnije u životu napisao 44 mono drame.